Kolekcionar

Ko je pravi kolekcionar? Da li onaj koji ima hiljadu modela ili onaj sa 50, ili 150. Da li je strastveni kolekcionar onaj koji stavi 5.000 evra u džep i kupi odjednom čitavu seriju, ili onaj koji nedeljama, mesecima, godinama upotpunjava svoju kolekciju strogo vršeći selekciju. Kao i uvek, sve zavisi od kupovne moći, ali...
Strastveni kolekcionar se može biti i sa malo novca. Takav strpljivo traži ono što mu treba, a često kupi i polovno. Zatim ga čisti, farba, dorađuje...
Pravi kolekcionar svoje modele uvek drži na polici ili u vitrini da u svakom trenutku gleda svoje ljubimce. Pravi kolekcionar redovno briše svoje modele. Pravi kolekcionar kupuje knjige, časopise, enciklopedije... iz branše i potom, prema originalu, upoređuje i dorađuje svoje modele. Ili analizira modele brojnih proizvođača tražeći najverniju repliku, ali po pristupačnoj ceni. Jer svako ko ima novca može kupiti Exoto... ali da li je takav pravi kolekcionar ili onaj koji svoj 10 puta jeftiniji model dorađuje da što više liči na original.
Pravi kolekcinar kartonsku kutiju smatra ambalažom, njemu je bitno ono što je unutra. Ali nije pravi kolekcionar ni onaj koji svoje modele drži van kutije, ali prljave i prašnjave.
Pravi kolekcionar zna da „broj otvaranja“ nije bitan, već da je važnija preciznost detalja.
Jer, ukoliko „autić“ ima „sva otvaranja“ ali bez detalja onda to nije replika nego igračka. A kolekcionar jeste veliko dete... ali nije dete.
Kolekcionar ne skuplja sve i svašta nego ima tačno određen cilj – grupu modela od koje želi da napravi kolekciju. Naravno, pravi kolekcionar zna da svrha njegovog hobija nije sakupiti, nego sakupljati… Kao i u životu – cilj nije stići nego putovati. Onog trenutka kada kompletirate kolekciju… šta dalje? Naravno, početi stvaranje nove.
Recimo, meni je cilj da napravim kolekciju svih pobedničkih bolida Formule 1, od 1950. godine do danas (u razmeri 1:43). A kada jednom to okončam, uvek mogu početi stvaranje kolekcije svih bolida koji su ostvarili bar jednu Grand Prix pobedu.
U nekoliko navrata počeo sam da svaštarim, povuče me neki Porshe ili Ferrari svojim izgledom (da i ne pominjem Lamborghini Miuru) pa ih nabavim. Ali već posle izvesnog shvatim da to nema smisla – ma koliko lepi bili – nekako mi štrče na polici, sami. Jer, po mojim shvatanjima, kolekcija ima smisla jedino ukoliko imate sve modele Ferrari. Ali to zahteva i previše vremena i previše novca. A pravi kolekcionar ne živi od svog hobija nego za svoj hobi. Na sajtovima sam pronašao nekolicinu “kolekcionara” koji prodaju na desetine, pa i stotine, modela automobila. Razumem kada neko nešto prodaje da bi drugo kupio. Ali takvi obično retko kupuju…
Ovo je subjektivan pogled na moj hobi. “Objektivan” onoliko koliko može biti neko ko strasno voli. A kako je ovo specifična grupa, neka se ne uvrede oni koji skupljaju igračke i autiće – svako ko ima bilo kakav hobi srećan je čovek, jer uvek ima utočište u tom svom mikro svetu. Svejedno da li sklapa avione ili skuplja “autiće sa svim otvaranjima”.
Možda nekome grubo zvuči izraz “pravi kolekcionar”, ali…
Ja i volim i igram tenis. Ali ipak nisam teniser. Teniser je Nole.

Eto, ja uživam u sitnim zadovoljstvima, skupljam "autiće" dok neko u svojojim garažama u vili kolekcionira prave automobile. No, često pomislim da sam ja srećniji. Jer ko ne ume da uživa u malim stvarima ne ume ni u čemu. Što je najgore, takav obično ima limuzinu sa zatamnjenim staklima. Niko ga ne vidi, a on je, jadan, Audija i kupio da bi bio viđen. 

Dragan Jovanov Glod

Skrivena kamera i neskrivena pička

Sedamdesetih godina prošlog veka narod u Jugoslaviji je, eventualno, znao ko je predsednik SIV-a (Savezno Izvršno Veće – Vlada SFRJ) i tek poneko (ko je čitao Politiku ili NIN) ko je sekretar za inostrane poslove. Ko su bili ministri nije znao niko. Niti je to ikoga interesovalo. Čak ni u TV Dnevniku nisu (osim Tita kad negde ode, ili neki državnik u posetu dođe) političari bili gosti nego književnici, privrednici, umetnici, sportisti, uspešni stvaraoci.

Danas su političari gosti na svim televizijama, u svim emisijama, u udarnim terminima. Danas su političari estrada: Utisak nedelje, Upitnik, Da, možda, ne, Jedan na jedan, Ćirilica, Kažiprst, Sarapin problem... i u još ko zna koliko političkih emisija, gde je političar gost koji priča – ukoliko ga voditelj(ka) ne prekida. U stvari, ne zna se ko je pametniji, gost ili voditelj. Marići, Ćosići, Sarape, Odalovićke, Trninićke, Vučenićke... sve sami novinarski bardovi. A imena žena lepa, nežna, ruska: Nataše, Olje, Sonje... ko da ih ne gleda, ko da ih ne (za)voli.

Pa direktni prenosi zasedanja Narodne skupštine, pa intervjui sa pomoćnikom pomoćnika ministrovog pomoćnika, pa politički anal(n)itičari i novinari bez ijednog teksta koji se pamti. Zar je onda čudno što čak i kod Ivana Ivanovića gostuju političari! Zar je neobično što je sada „zvezda novinarstva“ Suzana Trninić a ne - Bogdan Tirnanić!

Tirke je, bog da mu dušu prosti, umro na vreme. Pisao, pisao... antologijske tekstove napisao, pa umro. Umro, da ne bi gledao... Teofila Pančića!

A nekad beše „Kino oko“. Voditelj Dragan Babić! Jedna od prvih tv emisija uživo. Prvo se pusti gledaocima neki dobar film, sa fabulom koja je tema emisije, pa o temi i filmu razgovaraju gosti u studiju. Voditelj (iako neuporedivo pametniji i obrazovaniji od svih ovih danas zajedno!) nijednom goste ne prekine. A i kako bi, kad su gosti Momo Kapor i Zuko Džumhur!

Nekad Goran Babić (i Igor Mandić!), Momo Kapor i Zuko Džumhur, a sada na televiziji „wc sa Ivanom“. Stoga jedino gledam „Kvadraturu kruga“. Jer u „Kvadraturi“ su ljudi – u nabrojanim „rijaliti splačinama“ neljudi, to jest estrada. A najčešće političari.

Političari su estrada, oni su i u „skrivenim kamerama“, u muzičkim emisijama, u „kuvarima“, „na farmi“, „u bratu“.... A mi u blatu.

Oni su svuda, oni su estrada! A narod, stoka, gleda, trpi - i strada.

Nekad je na samo dva (tri) televizijska kanala bilo više dobrih emisija nego sada na svim televizijama zajedno. Danas svako može da ima televiziju, da bude voditelj, novinar, spiker – čak i ako je mutav.

Danas su slobodni mediji, danas je sve dozvoljeno. Danas je hiper ponuda ali su, ipak, najgledanije serije od pre dve-tri-četiri decenije. Kad je previše televizija posledica je hiperinflacija kvaliteta, jer je gluposti na pretek. Nekad Branko Kockica a sada...

Uostalom, evo dokle smo stigli. Pogledajte, OVO je i napravljeno da bi bilo gledano. Pička im materina, zar se mora videti pička da bi se povećala gledanost. Šta je sledeće? Možda, da bi se privukla i ženska populacija, neka kurčina od političara.

Dragan Jovanov Glod

P.S. Besan sam ko ris! Nijedna televizija sa nacionalnom frekvencijom nije prenosila čak ni finale Austalija Opena, iako je igrao Novak Đoković! Jedino što valja u ovoj Srbiji je Nole, ali ni za njega nema mesta na nacionalnim televizijama, tj. nema novca za tv prenos. Ali za voditeljku bez gaća ima se para.

Stidim se što sam Srbin, stidim se što živim u zemlji sa ovakvom estradom, stidim se u ime svih nas i izvanjavam se svima zbog njih. I zbog njih i zbog mog rečnika u ovom tekstu. Ali oprostiće mi svako ko razume.

Ko ne razume: marš u pičku materinu, marš sa mog bloga!

Osveštana kašika

Eto prođoše i brojni verski praznici. Ispoštovali smo ih kako i dolikuje: postili, pili i šenlučili, pucali i čestitali – maltene samo što još žtve, nevine device, nismo prinosili. Posekli smo i jelke i badnjaka, potamanili ćurke, prasce i jaganjce, i tek 14. januara dočekali 1. januar. Ili su to katolici 14 dana požurili?

Gledam, i Rusi dočekali Novu godinu 14. januara! Sada se pitam, kog je ono datuma onaj propali SSSR lansirao „Sputnjik“, kog datuma je Gagarin u kosmos poleteo. I sleteo – iako u Boga nije verovao?! Rusu su tada gradili Bajkonur, nisu zidali crkve...

Ni mi tih godina nismo gradili hramove – gradili smo „Đerdap“, Dunav pregradili.

Mi smo tada bili SFRJ, a Rusi SSSR. Sada smo manji – i mi i oni. Nema više ni SFRJ ni SSSR, iako i Bajkonur i „Đerdap“ još (po)stoje. Ali sada se zidaju nove crkve i hramovi, i tamo i vamo – nema potrebe da svemir istražujemo, sada smo se posvetili čoveku, sada za dušu brinemo. Sada nam je „carstvo nebesko“ važnije nego „carstvo zemaljsko“, sada se u Njega uzdamo. I u Kineze!

Sada je druga decenija 21. veka – kome treba svemir, ako čovek pronađe unutrašnji mir.

Letos polemisah sa drugarima, intelektualcima, o Bogu. Diskusija je postajala sve više akademska što smo više piva popili. Ja sam, po običaju, hulio i na Boga i na savremenog čoveka, jer nikako nisam mogao da shvatim:

1. Zašto Bog dozvoljava da pate nevina deca?
2. Zašto je čoveku ponudio da bira između dobra i zla umesto dva dobra?
3. Zašto se i najveći vernici toliko boje smrti, zašto se dijaliziraju kad ih sigurno čeka Carstvo Nebesko – zašto se leče i toliko muče kad ih neminovno čeka večiti život u Raju? Zašto se nikome ne žuri u Raj?

Ne razumeš ti Boga, reče mi jedan. Stoga sam pokušao da temu prebacim na drugi nivo, niži, njemu bliži, s obzirom na njegovu profesiju. Upitah ga:

Dobro, zašto se pravoslavci bar u nečemu ne ugledaju na katolike, zašto pop i crkvi, svima redom, i babi i dečaku, i dedi i devojčici, uvaljuje jednu te istu (neopranu, nedezinfikovanu) kašičicu u usta! Zašto im ne da onakav beli keksić, ili bar svakome novu, neotpakovanu, plastičnu kašičicu, zar se ne boje zaraze, visusa, bakterija?

Uh, kad planu doktor: Zato što je ta kašičica osveštena!

Ja zanemeo, u čudu gledam medicinara sa takvim pogledom na higijenu. A 21. vek je!

Hara grip, ambulante pune, apeli za vakcinacijom ne pomažu. Bolesnih sve više, ali lekova sve manje – skupo bato. Sada nema besplatnog zdravlja, sada se leče jedino bogati. Sada je kapitalizam i 21. vek. Nema se novca za bolnice, sada se grade crkve!

I tako, napokon, i ja shvatih poentu: Treba sve osveštati! Vrtiće, škole, fakultete, kafiće, skupštinu, stadione... sve javne ustanove. Sve kuće i stanove. Fabrike ne mora, ionako su prazne. Tada nam bolnice neće trebati – neće biti bolesnih. Stoga su sveštenici potrebniji nego lekari, 21. vek je.

Ne verujem da je Tito osveštao „Đerdap“ ili „Obrenovac“? Možda bi bilo ekonomičnije da to mi učinimo, možda će davati duplo više struje... a bez dogradnje novih blokova u elektranama.

I na kraju, da se razumemo: ja u Boga verujem koliko i Baruh de Spinoza. Još od kada sam, onomad, pročitao njegovu „Etiku“ postao sam vernik.

Tako sam i Đinđića tek naknadno skontao, tek sada razumem kome je stalo do morala (etika je nauka o moralu) neka ga traži u manastiru – a ne u politici. Znam 100% da je i on čitao Spinozu - samo je više voleo Makijavelija.

Ali se ni u manastirima, nažalost, ne čita Spinozina „Etika“ nego uči kako da se osvešta kašika. 

Uostalom, možda je osveštana kašika puna i kada je tanjir prazan?

Dragan Jovanov Glod

Jesmo li ljudi ili brojevi

Svaki put ista priča, bilo da je Nova godina, Božić, Uskrs... stižu mi čestitke. Vole me drugari, poštuju prijatelji, ali čestitaju mi i nepoznati brojevi, neki ljudi bez imena i prezimena.

Nepovratno prohujaše vremena kada sam celog decembra redovno praznio poštansko sanduče, stizale su čestitke svakoga dana sa svih strana. Obično kičerajske, sa nekim mostićem zavejanim i potokom zaleđenim, ili Deda Mrazom rumenim. Istina, beše i po koja „umetnička“ – UNICEF-ova, neću da grešim dušu. Ali bilo kakve da su, one najjednostavnije ili sa šljokicama što se rasklapaju i u bele koverte stavljaju, svima sam se radovao – jer su bile iskrene, a potpisane. Da, rukom napisane i svojeručno potpisane.

Behu to lepa vremena, nije bilo interneta i mobilnih. Pa kad ti zazvoni telefon javiš se – bilo ko da te zove. Nije se prvo gledalo u ekran ko je, pa poziv odbiješ, da te ne „smara neki lik“ – ili poverenik! Lako je bilo tada kad niko nije bio dužnik.

Restrukturirali (valjda sam dobro napisao) smo se, tranzicionirani smo – sada se na nepoznate telefonske brojeve uopšte ne javljamo, ali ni na mnoge poznate. Sada se krijemo, sada nismo ljudi nego brojevi.

Od noćas mi stižu poruke – čestitke preko mobilnog telefona. Kratke ali nejasne, sa što manje reči. Valjda da bi bile jeftinije: Srećna nova godina!

Ili, „SREĆNA NOVA GODINA !!!“ Da, baš tako, sve velikim slovima, a čak tri uzvičnika potvrđuju da me mnogo voli, ili ceni. Toliko, da se nije ni potpisao. Valjda misli da znam njegov broj. A ja ne znam, ja pamtim ljude po imenima a ne po brojevima!

Pre sam takvima odgovarao, na poruku - porukom. Ali sam se uvek potpisivao! Nisam ja broj nego Jovanov.

Jedini problem bio je što nisam znao ko je, da li da napišem „Tebi i Tvojoj porodici...“ ili „Vama i Vašoj porodici mnogo sreće i zdravlja želi Dragan Jovanov“. Glupo bi bilo, a i nekulturno, da se nekom starijem gospodinu obratim sa „ti“ umesto sa „Vi“. Ko što je bez veze da se drugaru obratim sa „Vi“.

Stoga sam na kratko i jasno „Srećna nova godina!“ okretao njegov broj – ma čiji da je. Pozovem, „broj“ se javi, čestitam mu. Zavisno ko je, kada otkrijem identitet broja, čestitam sa „ti“ ili „Vi“. Jeste da poziv košta, ali je brži od poruke. Blesavo mi je da kucam, to jest brojevima tastature mobilnog pišem, a i mnogo komplikovano ako je čestitka duža. Brojevi su za računanje, a slova za pisanje!

Nije fini onaj koji sroči tri reči „srećna nova godina“ pa pošalje elektronsku čestitku na hiljadu adresa - jednu istu svima. Fini je onaj ko napiše koju toplu reč više, pa se potpiše. Makar poslao svega desetak čestitki.

Jer i tu postoji inflacija. Što više čestitamo nove godine i verske praznike, slave i rođendane, mejlovima i porukama, ili preko „fejsa“ i „foruma“, tim „čestitke“ manje vrede. Srećom, preko Fejsbuka bar znam ko je, osim ako nije i na njemu neki skriveni nik, ko na forumu anonimni lik.

Stoga vas molim, bilo da ste mi drugar, prijatelj ili Prijatelj, kolega ili poznanik, pa čak ni to, bilo ko – potpišite se. Ukoliko me volite ili cenite potpišite se - ako me poštujete.

Ukoliko me mrzite, a čestitate mi iz čiste kurtoazije, opet se potpišite - jer ja poštujem i protivnika ako je ime a ne broj. Ni neprijatelj moj ne može biti bezimeni broj.

Mnogo zdravlja u Novoj 2013. godini a najviše sreće (jedinoj trinaestoj koju smo doživeli pa je treba preživeti, a bez mnogo sreće to neće moći) i stvarnog a ne virtualnog druženja (mladima više seksa a manje interneta) želi

Dragan Jovanov Glod

Srpska mišolovka, ili mišolovka za Srbiju - izbor je na nama

Moj idol, Fjodor Mihalovič, smatrao je da su liberalizam i Evropa neprijatelji Rusije. Mnogo godina kasnije, evropske liberalne ideje su prvo razbucale SSSR (Gorbačov) a potom skoro uništile Rusije (Jeljcin i blok „Jabloko“). Srećom, pojavio se...

Iako je razlika između Dostojevskog i mene ko između veličine Rusije i Srbije, i ja zastupam iste ideje. Stim što neprijatelji Srbije nisu liberali i Evropa, nego liberali i Evropska Unija.

Previše slobode opasno je jer ljudi nisu savršeni. Višak demokratije i ljudske slobode može donekle funkcionisati u malenoj Danskoj, ili maloljudnoj Norveškoj... sve dok se ne dogodi Andreas Bering! Stoga zamislite Kinu - da nije politike „čvrste ruke“ šta bi od nje bilo?

„Demokratija“ u USA je posebnog tipa – samo dve partije se smenjuju na vlasti, ali im je spoljna politika uvek ista (imperijalizam, sa osloncem na NATO), a unutrašnja veoma slična (s malim razlikama koga za koji procenat više oporezovati, a koga manje).

Evropa prolazi kroz neizvestan period. Članice Unije se sve više odriču sopstvenog suvereniteta, prepuštajući svoju sudbinu „jednoj zemlji, jednom narodu, jednom vođi“ – u svojoj nemoći prepuštaju se Ujedinjenoj Državi, ne shvatajući da se ta država ne zove Ujedinjena Evropa nego Ujedinjena Nemačka – Četvrti Rajh! I da je evro evropska valuta isto koliko je bila i nemačka marka.

Evro je nemačka valuta, a NATO američka okupaciona pesnica!

Stoga, kada imate nemačku valutu u sopstvenoj zemlji a strane oružane snage „da vas brane“ – ko kad vas reketira mafijaš tako što vas štiti od sebe samog – i još imate otvorene granice a nemate carine (da vas od konkurentnijih zaštite), vi ne živite u slobodnoj državi, a izbori su obična farsa koji služe da obmanjuju narod kako, eto, sam bira. Možda i bira, ali ne odlučuje - odlučuju Vašington i Berlin. Ali da se „Vlasi ne dosete“ Berlin je premešten u - Brisel.

Samo naivna budala veruje da će Amerikanac besplatno da ga brani a Nemac hrani.

Besplatan sir je jedino u – mišolovci!

Nažalost, i u mom narodu, i u mojoj državi, ima miševa koji vide sir, ali ne i mišolovku!

Oni veruju u EU fondove. Veruju da se iz tih fondova samo uzima, a da ih niko ne puni. Ili ih možda puni Nemačka? Možda će Nemci (za)raditi i za Špance, a Skandinavci za Balkance. Možda natisti neće insistirati da kupite američke „fantome“ nego dozvoliti da investirate u tri puta jeftinije ruske „suhoje“.

Uostalom, ako je ta Unija toliko liberalna zašto primorava Rumune da plaćaju sopstveni benzin ko da je uvozni?!

Moj prijatelj, vrlo bogat Rumun, kaže: „ovi iz Evrope ti prvo uzmu sve tvoje, pa ti posle to isto (pre)prodaju kao svoje – ali mnogo skuplje“.

I on je verovao da postoji besplatan sir, hvalio se kako je Rumunija ušla u EU a mi, eto, još nismo. Sada je tek shvatio da je pogrešio, da je pre Unije živeo neuporedivo bolje!

Ali on je dovoljno bogat da ne gladuje. Međutim, šta će siroti Rumuni? Pa oni dolaze u Srbiju da kupe hranu i cigare, čak i u nadnicu da rade. Međutim, kad i Srbija uđe u EU gde će Rumuni kupovati hranu? U Bugarskoj? Ajde?!

Neverovatno zvuči da Srbi odlaze u Mađarsku po jeftiniju hranu, a Rumuni dolaze u Srbiju! A i Rumunija i Mađarska su u EU. Ko Nemačka i Grčka, ko Danska i Bugarska.

Ko i Engleska... ali ne još zadugo!

Englezi su stari lisci, kroz čitavu istoriju su opstajali tako što su osvajali – i mišolovke postavljali. Nisu valjda toliko blesavi da se u nemačku mišolovku uhvate. Uostalom, oni nemaju evro, nego svoju funtu. Šta bi Špancima falilo da imaju pezetu, Francuzi franak, Italijani liru... Pa čak i Austrijanci žale za šilingom. Jedino Nemci ne žale za markom! Šta mislite zbog čega?

Ili zaista verujete da su Nemci naprasno postali toliko „duševni“ da su se tek što su se ujedinili sopstvenog suvereniteta odrekli i za glavni grad izabrali – Brisel.

Ne veruj Danajcima ni kad darove nose - ne veruj da Švaba daje svima koji prose!

Uostalom, čak i da daje, zar nije sramota da čitav narod prosi, umesto da se slobodom ponosi. 

Stoga, jer ipak nismo ni goli ni bosi, nek’ se i EU i NATO nosi!

Srbija je od pamtiveka bila u Evropi! Ali u Rusija! Zašto EU ne primi bar Ruse?

Zato što to ne bi dozvolili Amerikanci!

Amerikanci najviše vole Evropu - sve dok kontrolišu i Nemce i novce, a pod okupacijom.drže evropske ovce.

Takva Evropa im treba zbog – Rusije.

A ovakva Srbija zbog – Evrope.

Veliko i malo bure baruta, a upaljač kod njih.

Samo, sada se i Zippo pravi u – Kini!

Srećna Vam 2013. – jedina „trinaesta“ koju ćemo u životu doživeti. Da li i preživeti?

Dragan Jovanov Glod

P.S. Besplatan sir ne nude ni Rusi. A i nemaju baš neki. Ali bar sira ima u Srbiji! Stoga što se ne bi Rusi i Kinezi u našu „mišolovku“ uhvatili. Istina, ne baš besplatno – sir koji bi njih privukao ne sme biti klopka nego ljudska ponuda, tačnije pogodba. Neka ga uzmu  na autoputu, mostu, ili naftovodu. Ali pod uslovom da će braniti zemlju koja takav delikates prozvodi. Pirotski, Pivnički, Sjenički... a imamo i najskuplji na svetu – magareći. Stoga, u se i u svoje kljuse, u sir - i u Ruse.

Jer i mi i Rusi smo mnoge bitke izgubili, ali smo uvek (na istoj strani, zajedno!) najvažnije ratove dobili. A 2013. sve više liči na 1933 – pogledajte oči Merkelove. Da li iko normalan u njima vidi išta besplatno?! Osim ako zaista nije glupavi miš!

Zato hrabro napred, ako nismo lavovi ne budimo ni miševi – ako nismo jači budimo pametni. Ali ako ostanemo glupi, ostaćemo jadni – a gladni. I pored tolikog sira.

Znači, prosto

Prosto poludim kad čujem „prosto“. Prosto nema lika sa televizije ili radija, spikera ili gosta, voditelja ili sagovornika, koji ne ubaci prosto u svaku drugu rečenicu. A koliko juče nije sve bilo prosto, nego je „značilo“. Znači brdo, znači planine...

Znači: Kale nije brdo nego tvrđava, bre!

Eto napolju sunce, lepo vreme – prosto mi dođe da uzađem u šetnju. Znači, zima je ali nije hladno. Decembar je, a prosto pomisliš da je oktobar. Znači, doćekaćemo 2013. bez snega a ja, prosto, ne mogu da zamislim Novu bez njega. Znači, ništa od Deda Mraza – prosto ne može saonicama po suvom.

No, to je sve stoga što sam ja, prosto, previše umoran od idiota. Znači, ni TV Dnevnik RTS-a ne mogu da gledam a da se, prosto, ne iznerviram, kad voditeljka Maja Žeželj zakovrne ono „Iiitalija“. Pa još kad političar progovori o „bezbedOnosnoj“ situaciji, a neki vajni vojni analitičar o „heliHopterima“, prosto mi dođe iz kože da iskočim. Znači, prosto prebacim u 23h kanal na B92. Tamo je bar simpatična Maša Mileusnić. Ni ona nema pravilnu dikciju, ali je bar simpatična. Slušam je pre neko veče kako reče da je „proradio vulkan na krajnjem istoku SSSR-a“. Reče, ne trepnuvši. Znam da nije ona vest pisala, da je samo pročitala, da ne mora Maša ni da razume to što čita ni da zna da je Kamčatka u Rusiji a da SSSR-a više nema, ali to bi morao znati novinar koji je vest napisao, ili urednik koji je vesti uredio, ili lektor koji je tekst priredio, ili...

No, ko je od gledalaca to uopšte i primetio!

Na internetu se, posebno na Fejsbuku, već duže vreme citira... Ivo Andrić! Ni manje ni više nego Andrić bre! Sumnjam da je više od 10% posto „fejsova sa Fejsa“ išta od Andrića pročitala, ali ga, eto, svi citiraju. Znači, prosto im se dopada misao da: "Dođu, tako, vremena kada pamet zašuti, budala progovori, a fukara se obogati !" Sviđa im se jer upravo žive u takvom vremenu. Ali pobogu, ako već toliko Andrića vole zašto ne zaćute!

Ribolovci, recimo, citiraju često i - Mešu Selimovića! Selimovića, bre! Videli negde „pecaj ribu Ahmete Šabo“ ali su „Tvrđavu“ pročitali koliko i „Ćupriju“. No, more bit da su i po tvrđavi ’odali, a ne jedino po ćupriji

- Da li ste čitali „Na Drini čuprija“?

- Ćuj ćito, ’od’o po njoj, bolan!

Ja sam, nesretnik, i čitao i hodao – zato valjda i ćutim.

Ćutim, ali pišem. Prosto, da jed izbljujem.

Znači, pišem da ne bih pukao.

Jer su oko mene brojne budale – i poneke fukare.

Fukare su posledica opasnih budala koje su umislile da imaju misiju!

Ali obične budale to shvate tek kad ih Vođe nasamere.

Stoga, srećna vam Nova 2013. - i srećan put u Evropsku Uniju. Tamo, gde svi poklanjaju, gde i nas s nestrpljenjem čekaju. Zato znači, ne skrećite – nego samo prosto, pravo u zagrljaj Merkolovoj.

Jer, ne požurimo li, EU će se raspati bez nas!

Dragan, prosto, Jovanov, znači Glod

Duplo pametniji, pet puta sposobniji, a hiljadu puta bogatiji

Ne saćam se više imena gostiju u tv emisiji ali znam da je jedan bio profesor a drugi biznismen. U civilizovanom dijalogu (gde se voditeljka nije mešala i prekidala goste mnogo pametnije od sebe) u jednom trenutku je profesor rekao biznismenu: „možda ste Vi od mene duplo pametniji i pet puta sposobniji, ali vi niste deset puta bogatiji nego deset hiljada puta“!

Juče na pijaci gledam mladu ženu (30 i neku godinu) koja je ostala bez posla. Nedelja pre podne, kupila je 5 jaja i šeta između tezgi. Šeta, gleda, ali ni za cene ne pita – vidi se da više nema novca. Srećom, naiđe na jednu prodavačicu koja ju je pročitala – i koja ima dušu. Kaže joj prodavačica: „nemoj da se stidiš, nije sramota što nemaš, uzmi šta ti treba a platićeš kad imaš“. Snebiva se jadna žena, i onda napokon kaže: „platiću u utorak“. „Ma nema veze, platićeš kad budeš mogla, uzimaj šta ti treba i kuvaj deci ručak“.

I uze žena kilu i po krompira i... dve pomorandže! Onda je nešto računala, pa vrati jednu pomorandžu i upita: „mogu li uzeti još 5 jaja“? Napravila je ceh od nekih 200 dinara i otišla s kesom u ruci, a meni se grlo steglo, knedla zastala, oko ovlažilo. Mogu zamisliti radost u njenoj kući kad ispeče krompir i isprži jaja, a deci posle nedeljnog ručka podeli po pola narandže.

Uzdahnem i krenem dalje. Na parkingu ispred pijace u nov Audi A6 mlad bračni par tovari u gepek karton mandarina, gajbicu pomorandži, veliku pušlu banana, nekoliko ananasa i džak najskuplje hrane za pse. Na zadnjem sedištu čeka ih njihov ljubimac, pas marke enterijer.

Eto, neko nema ni za dve pomorandže a neko vozi kola od 50.000 evra. Sposoban neki bračni par, vidi se da su bogati iako veoma mladi. Žena u bundi, on u takođe, čak i mali škotski „enterijer“ u bundici... a prodavačica duše u kineskim cipelama od 1500 dinara stoji na mrazu decembra meseca, godine gospodnje 2012.

Na drugoj tezgi „ikebana“ za kućne ljubimce – hrana za pse i mačke. A okolo sneg i led. Dolazi uvek pijani Ciga kojeg od silnog alkohola ne možeš da proceniš da li je star ili mlad (negde između 40 i 60 godina), uzima lopatu i čisti sneg i led oko tezgi. Prodavačica s dušom mu da za paklu cigara i bombicu rakije, a prodavačica hrane za kućne ljubimce kesu-dve hrane. Ciga, eto, umesto novca uzme hranu za pse! I dok dlanom o dlan, oko njega se skupi čopor avlijanera svih fela, a on im bratski raspodeli hranu. Mešanci jedu, on puši i pijucka – svi srećni. A beše ledeni dan decembra, godine gospodnje 2012.

Povremeno odem na pijacu i iz prikrajka gledam prodavačicu i mušterije. Posebno je zanimljivo kad stignu penzije. Jadni penzioneri, već na pošti isplate dažbine, pa na pijacu. Merkaju, presabiraju... pa pravac kod prodavačice s dušom. Kupe malo krompira, par paprika, neki put čak i po pola kile paradajza. Prodavačica im izmeri i uvek kradom ubaci i po koju papriku ili paradajz više.

Eto, i Nova godina će, Božić. Sve držim palčeve i molim boga ne bude previše hladno, da bi prodavačice izašle – da usreće bar poneko dete mandarinom na poček.

Za to vreme će bračni par na Kopaonik na doček.

Dragan Jovanov Glod